Soba

 

Bit će... polako.

Cilj nije ovdje samo uređena, renovirana soba nego je cilj da sin i ja to napravimo zajedno, i da on osjeti užitak da je učinio svoj prostor ljepšim za sebe, svojim rukama. Uz malenu pomoć moje malenkosti.

Ja financiram materijale, istina. Zajedno ćemo izračunati površinu, zajedno otići u trgovinu, savjetovati se s, nadajmo se stručnom osobom kod izbora, sin apsolutno ima zadnji izbor.

Ne žuri nam se, ulažemo svoje slobodno vrijeme u nešto praktično, korisno i lijepo. U druženje kroz rad. Kao kad smo se u djetinjstvu družili kroz...igru.

Kad sam se negdje pohvalila kako ćemo to zajedno odraditi, jedna poduzetna ženska s vezama mi je sredila majstora koji bi to odradio u jedan dan, moje bi bilo samo da spremim ručak.

Glatko sam odbila.

Di je tu onda rad, strpljenje, učenje i zadovoljstvo nakon urađenog posla vlastitim rukama - moga sina.

Nije poanta u tome da dođe vila i zamahne čarobnim stapićem, nego u tome da svaki posao traži trud i vrijeme, za početak.

Plus, ne sprema mi se ručak za nepoznatog čovjeka, majstora. U tom slučaju bih ipak radije platila posao i zahtijevala kvalitetu.

Ovako bi mi se moglo dogoditi da pod bude postavljen u žurbi, aljkavo, i da mi majstor još zamjeri da je ručak bio slab, neslan ili neukusan.

Noup.

Polako. Preko muke do nauke. :)